Kiša pljušti cijelu noć, budna sam od 6.30, pišem, a kiša i dalje pljušti bez prestanka, a ja i dalje ne znam što bih.
Nemirne su mi misli još od sinoć, i mislila sam proći će do jutros ali nisu prošle. Život se tako nekad poigra i otvori mi neka vrata koja nisam očekivala, i nisam mislila da će put kroz njih biti takav, možda malo pretežak u početku, ali nekako me srce vodi a naučila sam da je ono najbolji vodič, ono ne vidi različitosti i prepreke koje razum servira, ono samo prepoznaje i osjeća da je dobar put i da je vrijedno truda, prepoznaje iskrenost i blagost, toplinu i dobrotu. Nikad ne požalim kad poslušam srce u toj igri života, onda znam da sam išla pravim putem i dala sve od sebe, i da nemam za čim žaliti, bolje je i razočarati se na kraju nego žaliti da se nisi usudio ili nisi probao. Onda je to strah, a strah je suprotan od srca, u strahu ne vidim dobro i ne želim da mi on upravlja životom. Ustajem da prekinem te nemirne misli, kiša još pada pa pitam kćer od gazdarice da mi posudi kišobran, ona me ignorira, za razliku od gazdarice ona je vrlo neljubazna, niš ne radi po cijele dane, ima nekih tridesetak godina i dječaćića od 2-3 godine, samo sjedi i gleda televiziju svaki put kad prodjem. Odem na kišu, rijeke teku ulicama, preskačem ih i lovim nadstrešnice da stignem do parka na internet. Dobro je što nikog nema, pa sam odmah na redu da kuoim kartice za wifi, i odmah se spajam. Nisam ništa još jela jer nijedan prozorčić s hranom nije otvoren, pa poslije parka idem potražiti nekaj za jesti i jeftiniji smještaj. Pomaže mi neka gospodja, al ne uspijevamo naći ništa ispod 15cuca, na kraju neki stariji tip Kubanac kaže da ima za 10, vodi me nekam u brdo, hodamo bar 15 min do tamo kad on meni pokaže svoju sobu da s njim dijelim, nisam znala jel bih se smijala ili plakala od muke kaj sam do tam hodala bezveze. Koja lujka. Dobro je kaj u tom kvartu di me je dopeljal ima hrpa cafeteria s jeftinom hranom, pa kupujem pizzu, sok, i dva sendviča za 20cupa.
Potop u gradu
Dućan
malo off the tourist path Trinidada
Cafeteria na prozorčiću
Trgovina
Trgovina iznutra, na svakoj polici jedna vrsta artikla, ukupno deset artikala u cijelom dućanu
Cafeteria, opet na prozorčiću
Trinidad
Trgovina
Brijačnica
Naoružana s klopom za plažu vraćam se u svoju casu, ostajem u njoj, ona je bar u centru. Gazdarica je doma pa sjednem na sofu ostavim stvari i plaćam joj za ova dva noćenja, i objašnjavam da ostajem još dva. Skočim do sobe, uzmem stvari za plažu i za minutu sam na ćošku, čekam taxi collectivo. Pričam s nekim Talijanima koji isto čekaju, neka se ekipa muva oko nas, oni odu a ja ostanem dalje čekat, i skužim da mi nema mobitela. Torbica zatvorena skoro do kraja, prekopam po torbici, sve je nutra al nema moba. Odjurim natrag do sobe, sretnem gazdu i kažem da su mi možda ukrali mob, dok sam čekala taxi. Odem pretražit sobu, nema. Sad me slomilo, ne znam jesam li više razočarana što su ljudi takvi ili što sam ostala bez komunikacije, fotki, vodič za Kubu, mapa, svih prijašnjih fotki koje su mi u njemu. Koma sam, al se vraćam do taxija i odlučujem otoći na plažu,ne vidim puno svrhe ići na policiju. Vani se razvedrilo, al ja sam tužna i već planiram kako ću morati sutra na internet preko maila javiti kaj mi se desilo, da se moji dragi ne brinu, kako ću morati kupiti u Zagrebu novi mob, i kako to ipak nije kraj svijeta. Dok čekam upoznajem Ruskinju, Anastasiju iz Novosibirska, pojadam joj se, i pomislim kako kad te nekaj gadno pogodi, uvijek ima i neka svijetla točka. Nastojim se oraspoložiti i ne misliti više na to, razgovaram s njom, i zajedno odlazimo na plažu. Ima 28 godina i izmedju dva posla je. Vani se skroz razvedrilo i sunce piči, kupamo se i sunčamo, i upoznajemo jedan mladi par iz Norveške. Zamolim Anastaziju da nazove moj broj al nije joj radio roming, pa mi cura iz Norveške, Panilla nazove i mob mi zvoni. Sad sam u dilemi da možda nije ukraden, jer bi onda odmah izvadili karticu. Mozda sam ga zametnula u sobi, ili mi je ostao na kauču kad sam gazdarici plaćala, tračak nade, ali se ne želim previše radovati. Anastazija i Norvežani odlaze ranije s plaže a ja ostajem još u kafiću u kojem smo sjedile. Odem se okupati i skužim da su mi japanke ostale u kafiću na terasi vratim se po njih, i više ih nema. Pitam prvo frajera kaj slaže ležaljke, pravi se grbav, al on mi je najsumnjiviji, pitam dalje...nitko ne zna. Dakle sad još moram i bosa ići kući. Jel može još kaj gore biti, smijem se tim mislima jer znam da može, mogla sam ostati bez pasoša ili slomiti nogu...ha, ha, ha. Ovo je ipak bolja varijanta. Šetam plažom, i nisam baš sretna, pitam se treba li meni više to da putujem sama, nekako sam izložena i nezaštićena. Razmišljam o svemu, volim putovati, ali sretnija bih bila da to iskustvo dijelim s dragom mi osobom. Jesam li uopće trebala ići, nemam ja više 20 godina kao ovi mladi oko mene, možda bih trebala nešto promijeniti. I onda osjetim meki pijesak pod nogama, toplo sunce na koži, pogledam u bespuće otvorenog oceana. I znam, to sam ja, ni ovakva loša iskustva, ni razočarenje neće pokvariti radost mog puta, putujem zato jer volim taj osjećaj slobode, otkrivanja, postajem boljom osobom svaki put kad odem, i kad sam sama dokažem sebi da sve mogu, da se usred nepoznatog mogu snaći, upoznati ljude, da isplivam u nepredvidjenim.situacijama, da učim o ljudima, kulturama, glavinjam po prirodi, hranim životinje kakve mogu vidjeti samo u zoološkom, ispitujem svoju hrabrost i strpljivost, i bogatim se novim iskustvima. I tako bez mobitela, i bosonoga vraćam se i znam, to sam ja. Al i dalje znam da bi ljepše bilo dijeliti to iskustvo.
Dijelim taxi s nekim curama s Islanda, i u gradu još uzimam bicikl taxi da me vozi do case, da se ne bih porezala bosa na cesti jer je već mrak.
U casi je gazdarica pa je zamolim da me nazove, al kaže njen telefon da nema novaca dovoljno. Pitam je da ga nije možda vidjela na kauču kad sam joj plaćala, ona tvrdi da nije, provjeravam kauč, i mislim si ma ne bi lagala, nisu oni takvi ljudi. Opet pregledam sobu pa se vratim dolje kad je došla njena kćer, da me ona nazove. Zove me, al mob je sad isključen, i sad me to tek zbuni, jer se baterija nije mogla još ispraznit. Kažem im ništa onda je valjda ukraden, nekako mi sad čudno kaj su se svi skupili i nekaj mi govori iznutra da izblefiram zadnju šansu, kažem da ću otići na policiju sutra pa da će mi potražiti premo satelita telefon. Kad gazda skoči i počne kopat po sofi, ja se dignem i s njim tražim a mob na podu, ugašen. Zahvalim im se i odem do palandara nekaj pojest. Sjednem, ne znam jesam li sretna, u šoku, razočarana...neki mix osjećaja. Lagano se smirujem, naravno da sam sretna jer sam ga našla, ali glupa nisam. Palim mob, ima 74% baterije, znači spremili su ga i ugasili jer su mislili da ja mislim da je ukraden, što misliti sad o tim ljudima, prilika čini lopova, i to mi se već jednom sa starim i burazom desilo u Egiptu, vidjeli su priliku i iskoristili je, mogu to razumjeti ali ne mogu to prihvatiti, radim isti posao i nikad ne bih uzela nekom tko je gost nešto, osim što je to kradja, to je i ludost, iskrenonsam razočarana, ali ne osudjujem, iskoristili su priliku, a to mi je dovoljno reklo o njihovom karakteru, nisu dobri ljudi. Ne želim po njima suditi druge, ne želim da mi to pokvari vjeru u ljude, mislim da ta pojedinačna loša iskustva ne bi trebala biti mjerilo ljudske dobrote. S druge strane puno je dobrih ljudi koji bi pomogli u nekim situacijama. Treba imati na umu da smo mi za njih često izvor zarade i da misle da imamo puno bolji i bogatiji život, donekle jesmo bogatiji, ali pitanje je koliko je naš život bolji. Eto to je još nešto što učim putujući, veće blagostanje i dostupnost ne čini život nužno boljim i sretnijim, samo ugodnijim.
Malo potresena, idem se naći s Anastazijom u Taverni Botija, s njom je veće društvo koje upoznajem, jedan Nijemac, Dominikanac, cura iz Južne Koreje i Panilla, cijeli svijet za stolom. Odlučim se zabaviti večeras. Jedem neke tapase, popijem mojito i na kraju završimo na salsi na trgu u Casi se la musica, plešem s Dominikancem i oko ponoći ih pozdravljam i odlazim na spavanje, u tenisicama na nogama i s mobitelom u djepu.
Švabo, Anastasija u crvenom, i Panilla
Neka pikantna piletna, kubanski specijalitet
vesela ekipica
Taberna Botija, na zidu su okovi za robove, malo scary
Bnd u Casi de la muzica
Danas je opet srce pobijedilo strah, i dan koji je počeo s kišom, nemirom, lošim iskustvom završio je suncem, plesom i radosti. Treba izaći iz okvira koji nam zatvaraju poglede i koji su rezultat trenutnih dojmova, treba gledati srcem, ono nije dugo tmurno, i uvijek nadje bolji put u igri života. Volim tu igru života
Nema komentara:
Objavi komentar