Kuba- Matanzas- Varadero

Matanzas- Varadero 14.1.
Jutros me bude ne samo pijevci usred grada nego i roktanje svinja. Valjda obitelj u dvorištu vrata do moje sobe ima svinje. Svinje samo čujem al ih ne osjetim, a onaj parfem od sinoć je još u zraku...ubojstvo. Dižem se i jedva čekam da odem odavde. Kaj je najbolje od svega nemrem van iz sobe jer su me zaključali s vanjske strane, jebenica. Kucam i budim ih da mi otvore. Na kraju kuće je moja soba, a do izlaza prolazim kraj njihovih kreveta di spavaju, nemaju zidove izmedju prolaza i kreveta, još jedno zabavno iskustvo. Idem do parka na internet, i usput stajem kod one curke od sinoć na doručak. Uzimam dve pizze s lukom i 2 sendviča od jaja, da imam i za poslije, maznem dvije kavice i kupim pet cigara, za 40cupa, cca 10kn. Odlučim još jednom napravit krug po gradu da malo poslikam po danu, nije mi niš ljepši niti mi je bolje jutros sjeo.

moja mirisna soba u Matanzasu

čelični most iz 1899, arhitekt Garcia

pogled s mosta na dio Matanzasa

kamena zgrada je vatrogasna postaja, ažuta je Teatro

trgić

katedrala u Matanzasu

Plaza de la Libertad, Matanzas

Matanzas

shopping ulica, Matanzas

grčki stupovi na banci, zbog kojih Matanzas zovu kubanskom Atenom 

Nakon Havane i Trinidada Matanzas teško da me može impresionirati. Skužim ekipu kod mosta da čeka kamion, pa se uštekam jednom mladom paru Kubanaca i zamolim da mi pomognu skužit koji ide za Varadero. I oni idu isto u Varadero pa kažu da će mi pomoći. Vožnja je 10cupa, i čak sam uspjela i sjesti do jednog starijeg, skromnog gospodina s kojim malo pričam, kolko mogu na španjolskom. Uglavnom on radi u Varaderu u jednom resortu kao električar, silazimo iz busa i on mi plaća kartu, ja se zahvaljujem i kažem da ne treba ali on inzistira, uvijek me dirne takva gesta, on ima puno manje nego ja ali me svejedno želi počastiti s vožnom da se osjećam dobrodošlom. Iskreno mu se zahvaljujem i pozdravljamo se i ja s mladima odlazim do shopping malla u Varaderu. Tu se već nekako bolje osjećam, muving je, sve vrvi s ljudima, ima hrpa turista, što mi nije uvijek prednost, ali nakon onog mračnog Matanzasa zaželila sam se malo izgubit medju njima.
Provjeravam ponovno smještaj preko interneta i nema niš jeftino, a case su po 30cuca noćenje. Malo mi je to preskupa opcija si mislim da bi bilo najbolje vratiti se u Matanzas na spavanje pa opet sutra natrag za Varadero, to mi je ni 6 cuca spavanje i prijevoz, a vremena imam.
Oblačno je i hladno, puše za popizdit. Na par minuta se pokazuje sunce i ja se zaputim na plažu iza shopping malla. Prazna je, ljudi šeću obundani, tu i tamo netko sjedi, ja lovim zavjetrinu i hrabro se skidam u kupaći. Plaža je krasna, kilometri bijelog pijeska, tirkizno more, ali ogromni valovi i opet one meduze kao u Guanabu.

Lijepa kućica u Varaderu

Varadero

Varadero

plaža Varadero

isto

ja na plaži

Mislim si kak me baš ide ovo vrijeme na Kubi, smrzavam se i opet će biti usran dan, kad mi mahne dečko i pozove me i još jednu curu koja je šetala po plaži. Dodjem do njih i smijemo se kak smo nadobudni i kak bi se kupali a vani vjetrometina, i udjemo u razgovor. On je  Palestinac Jaffal koji živi i radi u Kanadi, tu je sa ženom Vinkom koja je Čileanka, jučer došao u resort i očajni su jer se smrzavaju a imaju samo 7 dana godišnjeg. Cura je Marie iz Argentine, i sutra ide za Vinales a tu je dva dana. Pridružuje nam se i Vinka, koja ima hrvatske korijene, super se zezamo i na kraju sjedamo na pijesak i ja vadim bocu ruma, oni donesu coca cole, i počne zabava. Kad nam je nakon nekih dva sata postalo prehladno Jaffal predloži da idemo u njihov auto koji su rentali na tri dana. Pokupimo se u auto i on nas krene voziti po otoku, jako su dragi i simpatični, svašta pričamo, o doživljajima na Kubi, Kubancima, komunizmu, religijama...super su društvo. Marie mi ponudi da kod nje prespavam u casi, veli ionak ju je preskupo platila a sama je, ja sam super sretna i zahvalna, jer mi je to bolja opcija nego vraćat se spavat u Matanzas. Na kraju opet završimo s autom u Matanzasu, ja im malo pokazujem okolo, stajemo na nekim interesantnim mjestima, naslikavamo se i zafrkavamo. Kiša pada cijelo vrijeme, vraćamo se u Varadero, maznemo hamburgere i dogovirimo se za večeras da idemo na salsu. Marie zna dobro mjesto. Marie se trebala naći s jednim Kubancem instruktorom kite surfanja, ali joj je bilo zabavno u ovom društvu pa se nije pojavila na čvenku i nada se da će instruktor doći u Calle 62 na salsu, jer veli da on super čaga, a i ona je došla na Kubu da bi se naplesala salse s Kubancima, jako je simpa. Nas se dvije spremamo, i maznemo prije izlaska dva cuba libre, ja sam joj ponudila da joj platim dio smještaja, ali nije htjela, rekla sam joj onda plaćam koktele. Jaffal dolazi po nas i za čas smo u klubu Calle 62. Veselo je ljudi se skupljaju, puna je i ulica, svira bend, pa neki fenomenalni plesači mamba, plešu ko  Brazilci na karnevalu, pa gutač vatre...mi cugamo mojitače plešemo i zezamo se. Pojavio se instruktor pa Marie odlazi s njim čagat, izvrsni su, pravi oh je užitak gledati. Ja ostajem s veselim parom, cugamo i zezamo se, ja pazim da ne plešem previše radi noge, Jaffal je jako živahan i veseo i stalno nas vuče čagat, srećom da ga Vinka svaki out malo sredi i posjedne, da ga pratim sutra više ne bih mogla hodat. Već je jedan i umorni smo lagano, Marie ostaje s Kubancem a mene voze do case.

vozikali se okolo i naletili na pelikane

cak sam jednog i dirala

fotosešn s pelikanom

manekeni

Obala na putu od Mattanzasa do Varadera, uglavnom koraljna i nepristupačna

Ekipica Vinka, Jaffal i Marie

neki muzej s topovima, al nije radio

party u Calle 62

Party

Pozdravljamo se i izmjenjujemo facebook i mailove, jako su dragi i otvoreni, topli ljudi. Sretna sam jer je iz naizgled usranog dana ispalo fenomenalno druženje i zabava, opet je od limuna koje je ujutro ponudio život ispao najbolji gin tonic:)

Varadero 15.1.
Marie dolazi tek ujutro oko 6, ja sam dosta dobro spavala, budila se par puta da provjerim jel stigla. Ona oko 7 ide za Vinales pa i ja izlazim s njom, pozdravljamo se i ja ostajem kod centra na telefonu, pa poslije idem potražit nekaj za doručak. Nalazim neku cafeteriu, i uzimam sendviče sa šunkom i sirom, za doručak i za plažu. Lokalna je cafeteria pa je jeftino i plaćam u cupima, moram pazit na pare, imam još za danas oko 10 cuca, i s tim moram uzeti i sendviče za avion, i doći do aerodroma i imat za cugu i klopu cijeli dan. Ma mogu ja to.
Sjednem još na kavicu, danas me malo trbuh šarafa ali nije strašno, taman ću se zdrava vratit s Kube, prolazi i noga i želudac. Vani je oblačno i jako puše. Varadero je turistička meka, sa resortima, restoranima, i različitim navlakušama, grad je novi i nema baš ništa zanimljivo za razgledavat. Idem na plažu jer se malo vedri, ali ne mogu sjediti tamo koliko je hladno. Nadjem neku zavjetrinu medju drvećem i skidam se, tamo je toplije jer ne puše, i sad se već lijepo razvedrava. Uživam u zvuku valova, toplini sunca, miru, just me myself and I, zadnji dan na Kubi. Od kupanja niš prehladni vjetar, valovi i meduze, ali zato se roštiljam i pijem svoje cuba libre. Ode i druga boca ruma, taman je izdržala do zadnjeg dana. Kad je zahajcalo spustim se skroz do oceana jer mi paše da me rashladi vjetar, šetam po pijesku i slažem dojmove. Rekla bih prava zemlja za odmor, idealna za dvoje, red kulture, muzeja, arhitekture, umjetnosti, red povijesti i komunizma, puno Chea i Fidela, red zabave i salse, veseli ljudi, red plaže...sveukupan dojam više nego dobar.
Idem još pojest piceka u onu cafeteriu i opskrbit se sendvičima za avion, pa na kamion do Carabonare, koja je kod skretanja za aerodrom i tam stopirat nekog do aerodroma. Čekam kamion i neka mi žena pomaže skužit u koji trebam ući. Oni samo nekaj mašu prstima u smjeru u kojem žele ići, a vozač im pokazuje prstom smjer kam on ide...znakovni jezik koji ja ipak još ne kužim. Čekam dugo i već se pitam jel moj plan bio prehrabar, hoće li se pojavit kamion, hoće li mi netko stat. A onda si mislim u najgoroj varijanti ću platiti taxi s lovom koju imam za izlaznu taxu, a koja se izgleda ipak vise ne plaća od 2015 god. Na kraju ipak dolazi kamion, ja silazim na skretanju za aerodrom, uštekam se ženi koja ide istim smjerom i ima uniformu. Pitam je ide li na aerodrom i ima li bus, ona kaže nema busa, stopira do tam. Ja si mislim kak bu ona tak bum i ja, odmah se zaustavlja taxi, svi ulazimo, ja šutim i kad svi izlaze, izlazim i ja, nitko niš ne plaća, ne plaćam ni ja, ona se smije i namignemo si, i pozdravimo se. Ovo je prošlo bolje nego sam mogla predvidjeti, još mi je na kraju ostalo 22 eura jer sam ih za taxu ostavila. Milina. Hasta la vista Kuba.

Kuba- Trinidad i Matanzas - što je meni ovo trebalo

Trinidad 12.1.
Rano se budim, boli me noga, i dalje je naotečena. Danas definitivno nema šetnje po plaži a i minimum hodanja po gradu. Idem odmah na internet na glavni trg, zapravo iza njega, to me Anastasija naučila,
nema puno ljudi i odmah se spajam. Još skoro niš ne radi. Zaglavinjam slučajno nekom ulicom i naletim na autobusni kolodvor. Tu me opet zahakla neki taxi collectivo i napokon dogovaram odlazak za sutra u 3.30pm za Mantazas, nadam se da će se frajer pojaviti. O da, odluka je pala, odlazim sutra, teškog srca, iz Trinidada. Baš mi je dobro sjeo, prekrasna plaža Ancon, na poluotoku, blizu grada, bijeli pijesak, tirkizno i čisto more, nema valova, nema previše ljudi, u gradu veselo, finih restorana, kafića s odličnom muzikom, a opet grad nije prevelik i sve mogu ovako šepava i karambolirana prehodat. Jebe me jedino uzbrdica kad idem na wifi, onda me noga jače boli. Već sam dugo tu i lijepo sam se ušemila, znam dućane, cafeterije gdje doručkujem, Tabernu Botiju gdje večeram, već me na taxi standu za plažu znaju, ko doma sam. Danas sam ranije krenula na plažu. Bilo je vedro rano ujutro, pa se naoblačilo, pa se opet oko 11 razvedrilo, takvo je vrijeme ovdje, promjenjivo, ali zapravo mi je svaki dan bio lijep veći dio dana i toplo je. Napokon sam došla na svoje, kratke hlačice, badić ispod i majca na bratelice. Još jedan razlog zakaj mi se ne ide. Nisam prije polaska na plažu stigla kupit rum u dućanu, a maznula sam onu bocu od neki dan, pa si kupujem na plaži rum, uz neki sprite. Rum je inače najjeftinije piće ako ga kupuješ čistog, kokteli su skuplji. Ja sam se totalno navukla na kolu s rumom ili sprite s rumom. Ipak sam na Kubi.

Trinidad

Cool old cochia

Playa Ancon

močvare i mangrove na poluotoku Ancon

Danas ni sa kim ne minglam, paše mi uvijek red samoće, nakon par dana intenzivnog druženja s ljudima. Oko 5 se vraćam s plaže, malo ranije nego inače jer nisam išla šetat, odlazim na večeru u Tabernu Botiju, danas pizza i pina colada, poslije naletim još na neku dobru muziku, sjajan bend, svira salsu, mladi su i puni energije, titraju mi noge ali ne mogu se zafrkavat više, pa redom odbijam tipove koji dolaze da plešem s njima.

Cuban music bend....preeedobri

 Vraćam se rano u casu,sjedim na terasi i pišem,  završavam jedan miran i ugodan dan, bez previše uzbudjenja.

Trinidad-Matanzas 13.1.
Jutros je opet lijep dan, nikako mi se ne ide odavde ali možda je vrijeme da se malo pokrenem. Ovdje mi je tako lijepo, jedino što puno para trošim. Dižem se, malo se sredjujem dok još imam kupaonu za sebe, nikad ne znam di bum završila večeras. Gazda iz kuće mi već kuca da počisti a tek je 8, dakle jedino loše u ovom gradu su ti moji domaćini, nepošteni i bezobrazni, dat ću si truda napisati sve što mi se kod njih desilo na tripadvisoru, ostavila sam si njihovu vizitku za to. Nevoljko ostavljam svoj ruksak tamo, bojim se da mi nešto ne uzmu iz njega dok me nema, kao zaštitu na vrh stavljam zmazani veš:) i idem potražit prije plaže taxistu koji bi me trebao voziti danas da još jednom provjerim jel sigurno idemo. Naravno da ga nema, dogovaram se onda s jednim drugim koji tvrdi da ziher dolazi oko pol 4. Aha...bumo vidjeli to još. Doručkujem jaja u jednoj cafeteriji, i spremam si pol gableca za plažu, maznem onu malu šaličicu kave, jedva ima 0,2 , jedan sok prirodni i spremna sam za pokret. Na cesti neki tip prodaje stare stvari, za oko mi zapne kaciga šljem, pogadjemo se i za 8 cuca kaciga ide doma sa mnom. Na plaži sam malo iza 10 i skoro je prazna, more je tako čisto i mirno da ne izlazim pol sata van. Oko 2 krećem s plaže i u problemu sam jer nitko  još ne odlazi s plaže pa nemam s kim šerat taxi.

mala plaža uz koraljni greben, na Ancon poluotoku

isto

cafeteria/ prozorčić na kojem sam doručkovala

Playa Ancon

jos playe

more kristalno čisto

Playa Ancon

selfie

Prolazi neki motorista, ja mu mahnem i on fakat stane, smiješno mi je kaj se vozim na motoru natrag, brijem da je ona kaciga koju sam si kupila bila neki predznak ove vožnje. Taman stižem pred casu oko 3 a taxi već čeka. Shit, nekak sam se nadala da se ne bu pojavil pa da još ostanem tu do kraja. U taxiju su dva Talijana, idu za Havanu, pričamo malo a onda lagano počinjem pilotirat. Vozimo se kroz Cienfuegos i grad ne izgleda loše, možda ga nisam trebala preskočit, lijepa je arhitektura, ima plažu, jedino što je malo prevelik. Do Matanzasa nam je trebalo 4 sata, i frajer me iskrcava kod autobusnog kolodvora. Krenem tražit casu kad ni na jednoj kući ne vidim znak da rentaju. Prvi dojam mi je koma, ružan industrijsko, lučki grad, jedino je zanimljivo što vidim  život Kubanaca iz prve ruke, sjede na pragu kuće, piju rum, slušaju muziku, stoje na cesti i pričaju. Hodam skoro 15 min i kunem glupog taxistu di me je iskrcao, koma kvart , vidim neki most o kojem sam čitala, neka željezna konstrukcija, i usput naletim na kafeteriju, gladna sam nisam od podne ništa jela, pa stanem na pizzu. Unutra radi neka curka i neka bakica kupuje pizzu. Raspitujem se malo za smještaj, i bakica kaže da zna nekog, a curka mi objašnjava da je centar blizu, odmah preko mosta, malo mi lakne. Idem s bakicom a ona mi nudi da kod nje prespavam i dam joj nešto sitno, koliko hoću. Uredno je i vrlo skromno, al ne čini mi se dobrom idejom ostati kod nje, zahvalim joj se i zamolim je da me ipak odvede do case. Kucamo na vrata, frajer otvara, malo se nećka, izgleda da je njegov smještaj samo za lokalno stanovništvo, kasnije sam pričala s jednim Kubancem koji mi je objasnio da su dvije vrste casa particulares, ove za lokalno imaju puno manji porez i cijenu, a ove za strance imaju veću cijenu i porez. Zato se frajer nećka ali mi ipak iznajmljuje sobu s kupaonom za 5 kuka. Ne izgleda loše, cijena mi je super jer dam već na kraju budžeta. Nosila sam 450 eura, ostalo mi je još 20cuca kad sam platila ovaj smještaj i 25 cuca mi je ostalo za izlaznu taxu na aerodromu. Morat ću još vjerovatno dići nešto love. Idem do centra prvo na internet pogledat gdje bih sutra mogla spavat i onda malo šetam centrom. Matanzas zovu kubanskom Atenom, zbog brojnih stupova koji izgledaju kao grčki. Sami centar je lijep,vpar parkova, kazalište, zgrada suda, sve opet velebna kolonijalna zdanja. Još uvijek ne mogu puno hodati radi noge, pa napravim samo manji krug po centru.

Matanzas

park u Matanzasu

Matanzas

 Nema ni jednog stranca, a meni prilaze uglavnom crnci, opet bi me ženili, ili mi bili dečki, jako sam im lijepa, bla, bla, bla...nerviraju me jer su pijani i bazde po alkoholu. Srećom ne gnjave previše, kad im kažem da ne razumijem ili me ne zanima, odustanu, al svejedno naporno mi je to sve već lagano. Loše se osjećam u ovom gradu, ništa mi se baš ne svidja i hladno je. Nisam nikud trebala ići još iz Trinidada. Tako to ispadne kad ne slušam srce i instinkt. Pričam još malo s jednim Kubancem, kafiću kraj parkas s internetom. Priča mi kako je nezadovoljan sistemom, kako su siromašni i ne mogu iz zemlje, teško je dobiti vizu, kaže da bi volio putovati negdje gdje je društvo slobodnije, i razvijenije sve, volio bi vidjeti Europu ili SAD, kažem mu da sloboda i naprednija tehnologija ne znače nužno i bolji život, ili zadovoljnije ljude, da su i u drugim državama vlade korumpirane i ima siromaštva. Na to mi on kaže da ipak imaju veću slobodu da putuju, i u pravu je, ipak imamo više slobode, i manje siromaštva, iako ne znam jesmo li zbog toga puno sretniji. Lijepo smo razgovarali, i napokon netko tko mi se usudio reći što misli o životu ovdje. Sve je bilo dobro dok mi se i on nije počeo uvaljivati, onda sam se digla lijepo ga pozdravila i vratila se u svoju casu. Krevet mi je tvrd, a sobu su našpricali nekim groznim parfemom da mi fino miriši, diže mi se želudac od tog, a nema prozora da proluftam. Ovo lagano počinje ličit na noćnu moru. Srećom sutra je novi dan, vidjet ću što ću.

Kuba- Trinidad

Trinidad 11.1.
Spavam ko beba, i budim se oko 8, iskreno se nadam da će današnji dan biti bez puno uzbudjenja, jer sam još pod dojmovima od jučer. Lijep je dan pa idem potražit nekaj za doručak i spojit se na wifi. Noga me jutros boli poprilično, i naotekla je jače oko zgloba pa hodam ko šepava kokoš, možda duge šetnje po plaži nisu najbolja ideja dok me tak noga boli, al kaj mogu kad toliko uživam u njima. Nadjem neku kafeteriju di prodaju hot dogove, i to mi se učini ok, pa maznem jednog i jednog si spakiram za plažu. Nisam baš bila sigurna jel uopće kuhaju te hrenovke, nekak mi se učinila sirova, a to sam već i vidjela negdje po latinskoj Americi da jedu sirove hrenovke. Niš me više ne iznenadjuje. Jutros se u parku nikak ne mogu spojit na wifi a u 11 ide kamion za plažu za 2 pesosa, pa se vraćam do stajališta da ga ne propustim. I fakat dolazi malo prije 11 ali nije 2 pesosa nego 2 cuca, pa si mislim takogu s taxi collectivom ići kad god hoću, i odustanem od vožnje i odem u stari grad na brdo naći drugo mjesto da se spojim, i u miru razgovaram. Tako se veselim tim razgovorima. Oko podne lovim taxi collectivo do plaže, i taman s nekim tipom pregovaram za prijevoz do Havane za sutra u 16.00, ubila dvije muhe jednim udarcem. Instaliram se na plažu i kužim da polako dobijam boju Navaho Indijanca, ne mogu nikako pogodit dobar faktor za trope, uvijek prvo pocrvenim. Dan je baš krasan, na momente dodju malo oblaci al uglavnom je sunce. Kupam se i sunčam, uživam. Malo se maknem sa sunca u birtiju da pojedem sladoled i popijem nekaj, nema onog tipa od jučer da ga maltretiram za japanke, on mi je ful sumnjiv bio da ih je maznuo. Prilazi mi neka cura pa se upoznajemo, Slovenka je i pričamo malo, pa se upoznam sa dva Francuza, koja su sjedila pored, jedan je stariji gospodin preko 60god. u penziji, a jedan je oko 50tak, frizer, žive na granici sa Španjolskom u Peripignanu. Dolaze već 4 godine ovdje i kažu da prije na ovoj plaži nije bilo ničeg, ni birtija samo hotel. Odsjeli su u casi u Trinidadu i dolaze svaki dan na kupanje. Pitaju da šeramo taxi al ja im objašnjavam da ne idem još natrag. Bacim još jedan kupanjac, i udarim dugu šetnju po plaži. Loša ideja, jer već jedva hodam. Dok šetam uvijek razmišljam puno i slažem kockice u životu, a na ovom putu sam prvi put nekako mirna, bez drame i potrebe da nekaj drukčije presložim, i to mi je baš drago. Čujem kako me netko zove iz grmlja, okrenem se a frajer drka u grmlju i zove me da dodjem, počnem se smijat jer mi se ovo nije desilo od djetinjstva dok su me ko klinku razni drkadžije maltretirali u kvartu i u Maksiću. Tad sam se tak bojala a sad me uhvati smijeh pa stanem, i lijepo krenem vadit fotić da ga uslikam, a on onako gologuz se prepao i počeo bježat natrag u grmlje. Hahaha, kako se kolo brzo okrene, kad se ne bojiš. Šteta samo kaj nisam stigla tak brzo izvadit fotić kolko je on brzo počeo bježat. Bila bi to jedna krasna fotka za moj blog. Ponovno danas susrećem obitelj onu obitelj iz Hrvatske kaj žive u Kanadi, pa me predlože da me ubace na večeru u hotelu. Baš su ljubazni, ali ja se ipak vraćam u grad. Dok čekam taxi za natrag upiznajem tri Srpkinje iz Novog Sada, danas je dan za upoznavanje male Jugoslavije, i dan kad sam se najviše napričala hrvatski. Idem na internet jer danas moram odlučit što ću i kud ću. Vrijeme u Havani hladnije, i koliko god bih voljela još malo vidjeti Havanu, tu mi je tako toplo i lijepo da odlučujem opet produžit bar još jedan dan. Dok sjedim na pločniku i surfam nailazi mi Min Yao, Koreanka iz jučerašnje ekipe i odlazimo zajedno prvo do Case de la musice, malo poslušati salsu, kupujemo kole i ja nam natočim moj rum kojeg dokusurimo, i onda na večeru opet u Tabernu Botiju, danas je tamo muzika i to izvrsna, jazz, odlučimo podijelit glavno jelo, Ropa Vieja, neko juneće meso natrgano na komade, jako fino. Malo da promijenim piletinu. Baš je easy i ugodna večer. Na kraju me ona vodi u La Chanchancharu, lokal u kojem služe istoimeno piće, od ruma, meda i limuna u glinenim čašama. Tu sviraju kao neki marijači, pozdravlja nas stariji gospodin koji je jučer sjedio s nama u restoranu, djeluje mi boemsko hemingwejski.

Moj taxi collectivo

Juhuuu

Min Yao i ja u Taberni Botiji

Ropa vieja

Papicaaaaa

Vesela atmosfera u Taberni

Pijemo u La Canchanchari

Coctail canchanchara

Zanimljive ljude susrećem na ovom putu, vidim Kuba je privlačna različitim tipovima putnika, to znači da ima za svakog nešto što mu se svidi. Koreanka mi daje jednu dobru ideju, da odem u Matanzas, gradić blizu Varadera, ima plažu aerodrom će mi biti blizu, i ideja mi se baš svidja. Pozdravljamo se, ona sutra ide dalje, a ja odšepam do svoje case na spavanac.

Kuba- Trinidad

Trinidad 10.1
Kiša pljušti cijelu noć, budna sam od 6.30, pišem, a kiša i dalje pljušti bez prestanka, a ja i dalje ne znam što bih.
Nemirne su mi misli još od sinoć, i mislila sam proći će do jutros ali nisu prošle. Život se tako nekad poigra i otvori mi neka vrata koja nisam očekivala, i nisam mislila da će put kroz njih biti takav, možda malo pretežak u početku, ali nekako me srce vodi a naučila sam da je ono najbolji vodič, ono ne vidi različitosti i prepreke koje razum servira, ono samo prepoznaje i osjeća da je dobar put i da je vrijedno truda, prepoznaje iskrenost i blagost, toplinu i dobrotu. Nikad ne požalim kad poslušam srce u toj igri života, onda znam da sam išla pravim putem i dala sve od sebe, i da nemam za čim žaliti, bolje je i razočarati se na kraju nego žaliti da se nisi usudio ili nisi probao. Onda je to strah, a strah je suprotan od srca, u strahu ne vidim dobro i ne želim da mi on upravlja životom. Ustajem da prekinem te nemirne misli, kiša još pada pa pitam kćer od gazdarice da mi posudi kišobran, ona me ignorira, za razliku od gazdarice ona je vrlo neljubazna, niš ne radi po cijele dane, ima nekih tridesetak godina i dječaćića od 2-3 godine, samo sjedi i gleda televiziju svaki put kad prodjem. Odem na kišu, rijeke teku ulicama, preskačem ih i lovim nadstrešnice da stignem do parka na internet. Dobro je što nikog nema, pa sam odmah na redu da kuoim kartice za wifi, i odmah se spajam. Nisam ništa još jela jer nijedan prozorčić s hranom nije otvoren, pa poslije parka idem potražiti nekaj za jesti i jeftiniji smještaj. Pomaže mi neka gospodja, al ne uspijevamo naći ništa ispod 15cuca, na kraju neki stariji tip Kubanac kaže da ima za 10, vodi me nekam u brdo, hodamo bar 15 min do tamo kad on meni pokaže svoju sobu da s njim dijelim, nisam znala jel bih se smijala ili plakala od muke kaj sam do tam hodala bezveze. Koja lujka. Dobro je kaj u tom kvartu di me je dopeljal ima hrpa cafeteria s jeftinom hranom, pa kupujem pizzu, sok, i dva sendviča za 20cupa.

Potop u gradu

Dućan

malo off the tourist path Trinidada

Cafeteria na prozorčiću

Trgovina

Trgovina iznutra, na svakoj polici jedna vrsta artikla, ukupno deset artikala u cijelom dućanu

Cafeteria, opet na prozorčiću

Trinidad

Trgovina

Brijačnica

 Naoružana s klopom za plažu vraćam se u svoju casu, ostajem u njoj, ona je bar u centru. Gazdarica je doma pa sjednem na sofu ostavim stvari i plaćam joj za ova dva noćenja, i objašnjavam da ostajem još dva. Skočim do sobe, uzmem stvari za plažu i za minutu sam na ćošku, čekam taxi collectivo. Pričam s nekim Talijanima koji isto čekaju, neka se ekipa muva oko nas, oni odu a ja ostanem dalje čekat, i skužim da mi nema mobitela. Torbica zatvorena skoro do kraja, prekopam po torbici, sve je nutra al nema moba. Odjurim natrag do sobe, sretnem gazdu i kažem da su mi možda ukrali mob, dok sam čekala taxi. Odem pretražit sobu, nema. Sad me slomilo, ne znam jesam li više razočarana što su ljudi takvi ili što sam ostala bez komunikacije, fotki, vodič za Kubu, mapa, svih prijašnjih fotki koje su mi u njemu. Koma sam, al se vraćam do taxija i odlučujem otoći na plažu,ne vidim puno svrhe ići na policiju. Vani se razvedrilo, al ja sam tužna i već planiram kako ću morati sutra na internet preko maila javiti kaj mi se desilo, da se moji dragi ne brinu, kako ću morati kupiti u Zagrebu novi mob, i kako to ipak nije kraj svijeta. Dok čekam upoznajem Ruskinju, Anastasiju iz Novosibirska, pojadam joj se, i pomislim kako kad te nekaj gadno pogodi, uvijek ima i neka svijetla točka. Nastojim se oraspoložiti i ne misliti više na to, razgovaram s njom, i zajedno odlazimo na plažu. Ima 28 godina i izmedju dva posla je. Vani se skroz razvedrilo i sunce piči, kupamo se i sunčamo, i upoznajemo jedan mladi par iz Norveške. Zamolim Anastaziju da nazove moj broj al nije joj radio roming, pa mi cura iz Norveške, Panilla nazove i mob mi zvoni. Sad sam u dilemi da možda nije ukraden, jer bi onda odmah izvadili karticu. Mozda sam ga zametnula u sobi, ili mi je ostao na kauču kad sam gazdarici plaćala, tračak nade, ali se ne želim previše radovati.  Anastazija i Norvežani odlaze ranije s plaže a ja ostajem još u kafiću  u kojem smo sjedile. Odem se okupati i skužim da su mi japanke ostale u kafiću na terasi vratim se po njih, i više ih nema. Pitam prvo frajera kaj slaže ležaljke, pravi se grbav, al on mi je najsumnjiviji, pitam dalje...nitko ne zna. Dakle sad još moram i bosa ići kući. Jel može još kaj gore biti, smijem se tim mislima jer znam da može, mogla sam ostati bez pasoša ili slomiti nogu...ha, ha, ha. Ovo je ipak bolja varijanta. Šetam plažom, i nisam baš sretna, pitam se treba li meni više to da putujem sama, nekako sam izložena i nezaštićena. Razmišljam o svemu, volim putovati, ali sretnija bih bila da to iskustvo dijelim s dragom mi osobom. Jesam li uopće trebala ići, nemam ja više 20 godina kao ovi mladi oko mene, možda bih trebala nešto promijeniti. I onda osjetim meki pijesak pod nogama, toplo sunce na koži, pogledam u bespuće otvorenog oceana. I znam, to sam ja, ni ovakva loša iskustva, ni razočarenje neće pokvariti radost mog puta, putujem zato jer volim taj osjećaj slobode, otkrivanja, postajem boljom osobom svaki put kad odem, i kad sam sama dokažem sebi da sve mogu, da se usred nepoznatog mogu snaći, upoznati ljude, da isplivam u nepredvidjenim.situacijama, da učim o ljudima, kulturama, glavinjam po prirodi, hranim životinje kakve mogu vidjeti samo u zoološkom, ispitujem svoju hrabrost i strpljivost, i bogatim se novim iskustvima. I tako bez mobitela, i bosonoga vraćam se i znam, to sam ja. Al i dalje znam da bi ljepše bilo dijeliti to iskustvo.
Dijelim taxi s nekim curama s Islanda, i u gradu još uzimam bicikl taxi da me vozi do case, da se ne bih porezala bosa na cesti jer je već mrak.
U casi je gazdarica pa je zamolim da me nazove, al kaže njen telefon da nema novaca dovoljno. Pitam je da ga nije možda vidjela na kauču kad sam joj plaćala, ona tvrdi da nije, provjeravam kauč, i mislim si ma ne bi lagala,  nisu oni takvi ljudi. Opet pregledam sobu pa se vratim dolje kad je došla njena kćer, da me ona nazove. Zove me, al mob je sad isključen, i sad me to tek zbuni, jer se baterija nije mogla još ispraznit. Kažem im ništa onda je valjda ukraden, nekako mi sad čudno kaj su se svi skupili i nekaj mi govori iznutra da izblefiram zadnju šansu, kažem da ću otići na policiju sutra pa da će mi potražiti premo satelita telefon. Kad gazda skoči i počne kopat po sofi, ja se dignem i s njim tražim a mob na podu, ugašen. Zahvalim im se i odem do palandara nekaj pojest. Sjednem, ne znam jesam li sretna, u šoku, razočarana...neki mix osjećaja. Lagano se smirujem, naravno da sam sretna jer sam ga našla, ali glupa nisam. Palim mob, ima 74% baterije, znači spremili su ga i ugasili jer su mislili da ja mislim da je ukraden, što misliti sad o tim ljudima, prilika čini lopova, i to mi se već jednom sa starim i burazom desilo u Egiptu, vidjeli su priliku i iskoristili je, mogu to razumjeti ali ne mogu to prihvatiti, radim isti posao i nikad ne bih uzela nekom tko je gost nešto, osim što je to kradja, to je i ludost, iskrenonsam razočarana, ali ne osudjujem, iskoristili su priliku, a to mi je dovoljno reklo o njihovom karakteru, nisu dobri ljudi. Ne želim po njima suditi druge, ne želim da mi to pokvari vjeru u ljude, mislim da ta pojedinačna loša iskustva ne bi trebala biti mjerilo ljudske dobrote. S druge strane puno je dobrih ljudi koji bi pomogli u nekim situacijama. Treba imati na umu da smo mi za njih često izvor zarade i da misle da imamo puno bolji i bogatiji život, donekle jesmo bogatiji, ali pitanje je koliko je naš život bolji. Eto to je još nešto što učim putujući, veće blagostanje i dostupnost ne čini život nužno boljim i sretnijim, samo ugodnijim.
Malo potresena, idem se naći s Anastazijom u Taverni Botija, s njom je veće društvo koje upoznajem, jedan Nijemac, Dominikanac, cura iz Južne Koreje i Panilla, cijeli svijet za stolom. Odlučim se zabaviti večeras. Jedem neke tapase, popijem mojito i na kraju završimo na salsi na trgu u Casi se la musica, plešem s Dominikancem i oko ponoći ih pozdravljam i odlazim na spavanje, u tenisicama na nogama i s mobitelom u djepu.

Švabo, Anastasija u crvenom, i Panilla

Neka pikantna piletna, kubanski specijalitet

vesela ekipica

Taberna Botija, na zidu su okovi za robove, malo scary

Bnd u Casi de la muzica

Danas je opet srce pobijedilo strah, i dan koji je počeo s kišom, nemirom, lošim iskustvom završio je suncem, plesom i radosti. Treba izaći iz okvira koji nam zatvaraju poglede i koji su rezultat trenutnih dojmova, treba gledati srcem, ono nije dugo tmurno, i uvijek nadje bolji put u igri života. Volim tu igru života