Budi nas nabrijani spremac kreveta debelo prije vremena,da bi raspremio krevete i pretvorio ih u sjedalice. Nadamo se da cemo ulovit vlak za Aranyaphet u 5.55, .naš bi trebao stici u 5.05. Koja jebena utopija, kasnimo vise od sat vremena i moramo na taxi za autobusni kolodvor. Ni tamo nemamo srece jer je direktni bus za Kambodju pun, pa uzimamo bus za Aranyaprahat, do granice. Avantura se nastavlja. Bus nas ostavlja na granici, ubodemo neku przenu rizu da ne bi nastala nervoza. Gledala sam zenu kak kuha...u vok baci malo ulja pa meso, zatim jaje pa povrce, doda vec kuhanu rizu, zacine i to sve par minuta przi i mijesa. I klopa mrak. Idemo dalje prema granici po vizu i ful pazimo da nas netko ne bi izlevatio., jer sam čitala da levate turiste na granici masovno. Nadjemo mjesto gdje se izdaju vize, policajac nam da formular i trazi 800 bahta po osobi, platimo i skuzimo da iznad saltera pise 20 usd,a ovaj nam naplatio vise od 25, odem pitat zasto i policajac pocne nekaj muljat. Tomo opet popizdi i kaze da se odem bunit, jer on ne zna engleski a meni se ne da jer znam kak je to neki dan izgledalo na kolodvoru, samo su nas saltali od jednog murjaka do drugog, i na kraju smo izgubili vrijeme a nis nisu napravili. Sad si mislim ak se krenem sa supcima ciganit, izgubit cemo vrijeme i jos nas mogu zajebavat, ipak su oni policija. Al sam bijesna i nadrkana do bola.
Jebem ti zemlju u kojoj te murja levati. Ovaj dio puta trazi stavljanje zivaca u fazu hibernacije. Ne ide mi to bas najbolje, tek sad sam bijesna. Al razum kaze zajebi 13 dolara ak neces veca sranja. Jos na njhovoj granici stojimo u redu jedno sat i pol, al za to sam se pripremila. Nema uopce onih nasilnih tipova na granici o kojima pisu forumi, izgleda da su to rijesili. Sve osim murjaka koji te levate pa onda tale lovu. Bolje da stanem dok opet ne prorado Tourettov sindrom. Sa granice ode besplatni bus do autobusnog kolodvora. Odande ima bus za9$ a mi s nekim curkama ruskinjama sheramo minivan za10$ po osobi.
Vozimo s prema Sim Reapu kraj nepreglednih polja rize, prolazimo pored sela sa bambusovim kucama, i drvenim sojenicama...vidi se da ima puno sirotinje, naročito po selima. Sve me to podsjeca na Burmu, ta siromasna sela, kuce, polja rize...i pocnem se veseliti. Al nismo u zemlji ni par sati i opet prevara, kombi nas je trebao dovest do hotela, al nas je ostavio na cesti kao to je autobusna stanica, nekakva birtija i nadstresnica . Sad moramo uzet tuk tuk do hotela, odmah nas pocnu salijetat neki tuk tukovci koji stoje na "stanici". Micemo se odande jer zivci vec debelo titraju. Krenemo niz ulicu i tamo neki starcek, stari Khmer pita da nas vozi, odlucimo uzet njega, bas nam se sazalio. Vozi nas prema hotelu sporo i sve dobro ide dok je ravno al kad treba skrenut, malo mu je tezak motor i ta prikolica pa na jednom skretanju pokupi neku babu koja je prelazila cestu, srecom nije joj nista. E sad ne zna naci ulicu pa pita, objasnjavaju mu par puta i objasnjavaju nama da je jako star, al eto uspio nas je dopeljat, dajemo mu 2 dolara i smijemo se jer znamo da je voznja 1 $. Zasluzio je. Hotel nam je mrak, odmah nas posjednu daju nam limunadu, i voce. Ceka nas i besplatna masaza, lunch paket i besplani bicikli. Sve to za 15$ na noc. Zove se Golden Butterfly Villa, sobe su mrak uredjene , klima plazma, tradicionalni namjestaj od drva, crveni zidovi pa malovuce na bordel. Osoblje ljubazno, rekla bih i preljubazno da bi moglo malo udarit na zivce ak nastave s tim Gud mornig lady, hau are ju, how was jor dej...daj malo sjasi, pa prosla sam prije 5 min i isto me je vas troje pitalo. Jebi ga, mozda je i u meni problem, daj me stipu, ak mi kaj treba ljubazno odgovori i daj mi zraka, mojne me masakrirat s tolko paznje, nisam navikla i ne svidja mi se. Al bolje tak nego obrnuto. Ostavljamo stvari i vec jedva cekam da odemo prosetat jer smo cijelu noc i cijeli dan na putu. Setamo malo po mjestu, sve je podredjeno turizmu, milion hotela, guesthousea, restorana, ulica s pubovima, hrpa turista. Vec vidim da mi ne bu dobro sjelo. Nadjemo neki stand s klopom, i maznemo dve porcije rize s mesom i hrpu juhe. Tu se uglavnom jede riza jer im je to glavna kultura koju uzgajaju. U ducanu kupimo peciva za dorucak, i snimimo neke rakijetine sa kobrom i skorpionom. E to bi trebalo Tasnerima kupit, da nadjebemo njihove tekile s crvom koje nam furaju iz Mexica. Trga nas umor, uspijemo maznut jednu pivu Cambodia, a kako drukcije i svalit se u mirisni krevet.
polja riže putem
Tomo na poljima riže
na putu kroz Cambodiu
polja riže u Kambođi
Uz ova polja riže imam priču koja se nastavila kad smo se vratili s puta. Upravo na ovom mjestu Tomo je zaradio bakteriju Burkholderiu, totalno nepoznatu u Europi a prisutna u JI Aziji i još nekim dijelovima svijeta. Opasna je za dijabetičare i može ući u krv ako imate ranu pa hosate po poljima ili je možete udahnuti na suhim poljima riže. Tako ju je Tomo dobio. Ležao je više od mjesec dana na zaraznoj s temperaturom i polako kopnio. Dugo je trebalo doktorima da skuže i to kad su vidjeli da mu izlazi veliki čir na nozi. Tada je njegov doktor proguglao simptome i ponovno poslao krvna testiranje i otkrio da Tomo imatu bakteriju. Lijek su naručili izvana, i već nakon tjedan dana mu je bilo bolje ali se liječio dulje od 6 mjeseci antibioticima i dalje da se ne vrati bakterija. Velika je smrtost od te bakterije ako se ne liječi a u našim je krajevima nepoznata zato mislim da treba upozoriti turiste osobito dijabetičare da paze kad putuju kroz polja riže po ovim dijelovima svijeta.
20.7. Siem Reap i Angkor Wat
Dizemo se dosta rano i sjedamo na bicikle, veselim se danasnjem danu jer cu napokon vidjeti hramove Angkora a to mi je zelja vec godinama. Biciklom od Siem Reapa ima jedno cetrdesetak min do hramova. Vozikamo se i buljimo okolo kad uz cestu na rubu sume ugledamo copor majmuna, njih dvadesetak. Odmah skrecemo s puta, i ja taman svezala torbu za guvernal da mi je ne maznu, i pocela vezat vrecicu s gablecima, kad mi uleti sroljavac i mazne gablec, ja za njim al rezi i pokazuje zube, a znam da treba biti oprezan jer mogu ugristi, narocito kad su u coporu. Uspijem mu maznut bar par snita kruha da imamo za hranit malce. I krene igra s njima, jako mali se plase, veliki su agresivni a oni mladi su super, ne boje se i hoce prici po hranu. Penjali su mi se po hlacama, davali mi ruku, jednog koji mi se stisnuo pod noge sam uspjela i podragat, nitko sretniji od mene. Vec smo se zabrinuli da necemo vidjeti majmune, kad evo veselja. Tomo me nakon jedno pol sata tjera da krenemo, a meni se ne ide, mogla bih ih promatrat satima. Ipak ga poslusam i sjedam na bicikl. Kuzimo da smo dosli blizu hrama po guzvi ispred, usput vidimo neku kambodjansku svadbu i odmah uletimo malo blize da ih vidimo kak su namontirani, kad nam pridje mladenka i pokloni nam sladoled i jos je poslika s Tomom. Komentiramo kak to da uvijek uletimo u neke neobicne situacije a onda skuzimo da smo jebeno znatizeljni i cim nekaj vidimo sa strane neobicno nije nam tesko skrenut s puta i uvalit se u pricu. Zato i volim ova samostalna putovanja.
majmuni na putu do hrama
lopina ima naš gablec
zijevaju
maleni žicar
ovaj se skroz opustio s Tomom
sit i pospan
na svadbi
Napokon na red dolaze hramovi. Danas su to budisticki hramovi ali prvotno su bili hinduisticki. Angkor Wat je bio glavni grad Khmerskog kraljevstva. Oko stotinjak hramova gradjeno je izmedju 9. i 13. st. Najimpresivniji od svih hramova je Angkor Wat, kojeg je dao sagraditi kralj Suryavarman II, u cast hinduistickoj bozici Visnu. Predstavlja savrseni mikrokozmos, u sredistu je toranj koji oznacava planinu Mt. Meru, na kojoj zive bogovi, a okolo je kanal i jezero koje predstavlja ocean, manji tornjevi su kontinenti. Unutar hrama na zidovima su reljefi, a u glavnom tornju Bakanu, Budini kipovi, jer je kasnije to postao budisticki hram. Proveli smo oko dva sata istrazujuci po hramu, popeli se na Bakan, s kojeg se pruza odlican pogled na dzunglu koja okruzuje hramove. Uspjeli smo i nekaj pogablat na standovima pa smo nastavili dalje. Slijedeci hram je bio Phnom Bakheng, hram do kojeg smo se penjali jedno 20 min uzbrdo i na koji obicno svi idu na kraju ture gledati zalazak sunca. Uglovi ovog hrama se obnavljaju jer su uruseni zbog strmine. I s njega se pruza lijepi pogled. Obisli smo i par manjih hramova, Baksei Chamkrong, i nastavili trazit Angkor Thom, misleci da je to hram, a onda nam je tuk tukovac objasnio da je to grad sa puno hramova. Ulazimo kroz Juzna vrata, jedna od 5 vrata. Grad je opasan zidinama, duzine 12 km. Angkor Thom je izgradio jedan od najvecih kraljeva Jayavarman VII, krajem 12. I poc 13. st. Najljepsi hram u tom kompleksu je Bayon, u samom srrdistu grada, a prepoznatljiv je po glavama Avalokiteshvara 216 njih, koje te gledaju sa svih strana, ima i reljefe, i neke scene iz tadasnjeg zivota. U blizini je i terasa slonova na kojoj su reljefi sa slonovima, a sluzila je za javne svecanosti, duga je 300m. Vozimo se dalje sad vec lagano umorni a i siti hramova al nikako da nadjemo jedan kojem se najvise veselimo; Indiana Jonesov hram. Obilazimo jos hram Ta Keo, koji nikad nije dovrsen. Napokon dolazimo do Ta Prohma i to je nas Indijana Jonesov hram, ali ne ulazimo u hram vec na ulazu istrazujemo i veremo se po drvecu i hramu koji je u velikom dijelu obrastao u tropsku vegetaciju i izgleda, fenomenalno. Ufurali smo se u akciju i bacili odlican fotosesn u tom u divljinu obraslom hramu. Sad nam je dosta hramova do daljnjeg al treba jos dopedalirat do hotela. Na karti izgleda jedno petnaestak km. Vozimo vise od vuru vremena, vec me boli svaka koscica i misic na tijelu, a najvise bulja od sica. Nakon jedno sat i pol napokon dolazimo u hotel, u kojem nas veceras ceka masaza, na svu srecu. Nakon dobrog ribanja prasine sa sebe i obilnog gableca predajemo se curkama u ruke da nas satru do kraja, al neka...pomaze u oporavku.
Angkor Wat
moja omiljena fotka
Angkor Wat
Angkor Wat
Angkor Wat
gong u hramu
Phnom Bakheng
Phnom Bakheng
hramovi su posvuda
detalji s hrama
Anghor Tom
Anghor Tom
Anghor Tom
Anghor Tom
Anghor Tom
Anghor Thom
istraživanje Ta Prohma
Ta Prohma
drvećeje obraso oko dijelova hrama
21.7. Siem Reap
Danas spavamo do iznemoglosti, nemamo nekih velikih planova osim posjetiti jezero Tonle Seap i plutajuca sela. Za to nam je dosta pola dana, pa ne zurimo. Jucerasnji dan mi je malo popravio dojmove nakon onih prvih prevara i zadovoljna sam. Al nije dugo trajalo. Oko podneva izlazimo iz sobe i opet masakr ljubaznosti na recepciji, cistacice, security...lagano udaraju na zivce. Trazimo neki tuk tuk i pogodimo se da nas vozi za 4,5$ do jezera i natrag i ceka fok plutamo. Putem se vozimo kraj sela, sve drvene potleusice uz kanal i opet vidis kolko ima sirotinje. Oru polja jos uvijek bikovima i plugom, a rizu sade rukom. U gradu je drugacije, tamo se vidi da imaju vise love, kuce su puno bogatije. Ovdje se vidi totalna socijalna razlika; s jedne strane sacica bogatih koji sve drze u rukama, a s druge strane hrpa sirotinje. To je prava Kambodja, kad se malo maknes iz grada. Izgleda da su uskoro izbori jer se sa plakata smijese potkozeni guzonje, za naslikavanje se ima love, a za narod nema. Svugdje je to isto sranje. Dolazimo do jezera i tu nas doceka šok. Da bi se vozili brodom do plutajucih sela moramo platit 18$ po osobi i samo je jedna kompanija, nema nekih manjih da mozes skombinirat. Ok, odjebat cemo voznju brodom, pa idemo tuk tukom malo do jezera i prosetat, al ne mozes ni to. Moras im platit prolaz po cesti i opet ne dodjes do jezera i to 3$ po osobi. E sad mi ih je stvarno pun kurac. Ta ista kompanija drzi i ulaz u hramove i naplacuju 20$, al za to sam se bila psihicki pripremila da ce dosta kostat, al jebena voznja brodom od sat vremena za 18$??? I jos k tome imaju monopol pa ne mozes nista drugo skombinirat...ne mozes ni po cesti do jezera, da ne bi slucajno nekog lokalca ukebio da te fura za normalne pare, i da sirotinja ne bi nesto zaradila. Uzasno me nervira to sto vide u turistima samo lovu, znam da im je to uz poljoprivredu skoro jedini izvor prihoda, ali taj osjecaj da te gledaju iskljucivo kroz pare mi je jako los. Nije da sam to dozivjela prvi put, i Arapi gledaju di bi ti uzeli pare, al oni su zabavni i s njima mozes isfurat zajebanciju, a ovi su u grcu i ne mogu se s njima nikako ufurat. Vidjela sam i puno vece sirotinje od Kambodje, u Burmi je puno gore, ali ljudi su divni i nije ih turizam pokvario, sve dijele s tobom, jednostavni su i skromni. Ovdje bi ti i zrak naplatili, ne daju ti prostora da sam istrazujes, salijecu te do granica nepristojnosti, vuku za rukav, djeca otimaju iz ruku. Volim putovat tako da sama istrazujem, napikavam se di me nesto zainteresira, hodam izvan uhodanih turistickih aranzmana i izleta kad god mogu, komuniciram s lokalnim ljudima, radim i jedem sto i oni, putujem lokalnim prijevozom, da osjetim kako zive a ne da mi namecu svoje komercijalne pizdarije. Nije mi to sjelo, iako mislim da bi bilo puno bolje da smo se maknuli iz te turisticki isforsirane lokacije. Vjerovatno na nekim manje atraktivnim lokacijama nije tako i ljudi su bolji. Nazalost nemamo vremena maknuti se iz Siem Reapa jer sutra ujutro idemo dalje. Znaci da cu Kambodji i njenim ljudima dati drugi put sansu da mi se svide...sad idem dalje s ovim dojmovima koje sam stekla. U svakom slucaju odjebemo njihovo jezero i plutajuca sela i vratimo se natrag. Lijepi dio je opet bila voznja kroz sela, onaj svakodnevni zivot; ljudi suse ribu vani, djeca se igraju kraj ceste, tuk tukovac spava u hamcocku, kokosi se klate po dvoristu, neka idila. Malo mi to popravi raspolozenje. Iskrcamo se u selu i malo setamo marketom. Puno suvenira, odjece...to nas ne moze dugo zainteresirati i vec se dosadjujemo. Srecom nailazimo na dio s povrcem i vocem i tu malo zivnemo.
sela na putu do Tonle Seap
život na selu
drvene potleušice
polja
Tonle Seap jezero
skakavci za gablec na tržnici, jedu ih ko smoki
tržnica
tržica
suhe kobasice i ribe
Probali smo njihove spring rolice, koje se jedu sirove, u tijestu od rizinog brasna, a unutra razno povrce. Prosetali smo i do lokalnog budistickog hrama, ali nismo nasli ulaz a nije nam se puno hodalo jer je bila velika vrucina pa smo se jos malo smucali po ulici s pubovima, i na kraju otisli na rucak u restoran kod curke od sinoc, jer je imala super hranu, velike porcije i nije bilo skupo. Sinoc smo se tu zesce izmasakrirali s klopom, pa danas narucujemo samo dvije porcije. Nakon klope mi se vise ne da tamburat okolo i idem u sobu malo pisati, a Tomo je otisao sam istrazivat. Nisam vise imala zivaca obilazit jedne te iste ulice u gradu koji mi je prisjeo, ljepse mi je bilo u zavuci se u finu, klimatiziranu sobicu i pisati uz kavicu. Jebi ga, kad ne ide treba pustit. Navecer smo maznuli dva Mohitaca prije vecere opet kod curke, poljubili vrata ducana kad smo isli kupit neku cugu u kojoj su kobre u boci i skupili se na spavanje.
Nema komentara:
Objavi komentar