20.7. Can Tho
Krmeljava se izvlačim iz krevetca, zajašim motor i odem natrag u centar od kud mi kreće tura. Neka me baba od jučer navlači za rukav da idem s njom, a to mi prilično lupa na živce, jedva sam je se oterasila i našla svoju curku. Prvo nas je bilo samo dvoje na brodiću koji je pičio po rijeci, a onda su nam se prekrcali Vijetnamci s neke ture di im je vodička nekaj pričala na vijetnamskom što je meni bilo izuzetno zabavno, i još je na kraju zapjevala... Shit, đe me nađe. Plutajuća tržnica Cai Rang, koja je najveća tamo me malo razočarala, mislila sam da će bitti hrpa barčica, ali su uglavnom bili veći brodovi natovareni različitim povrćem, kupusom, krumpirima, ananasima...neki su tak bili puni da im je voda skoro ulazila u čamac. Nisam niš htjela kupovat, kaj bum s tim , moj suputnjk iz čamca ke kupio leeche pa me počastio. Dakje smo išli u neku tvornicu di rade male sušene ribice i žabice pa sam to malo isprobavala, i onda sjela u obližnju birtiju pojest neku rižicu i meso. Nahranila sam i cucka usput.. Poslije smo stali na nekoj plantaži mangosteena, malo džunglastoj, s puno stazica koje vode do nekog jezerca s lopočima. Usput su me neki vijetnamci turisti nahranili s mangosteenom. Zadnja je stanica tvornica rižinih rezanaca, di čak i ja kupujem rezance i neko sito za kuhanje na pari. Pored toga opet štandovi i mala tržnica di mi neki striček nudi sladoled, najfiniji, od kokosa i još nečeg, mljac. Tura je tipična turistička navlakuša di te furaju u prodavaonice na kraju, a zanimljivo mi je bilo da su Vijetnamci fakat sve pokupovali. Ne čine se siromašni baš, naročito ovi kaj putuju, a i ostali svugdje vidim sjede po restoranima i kafićima, stalno šopingiraju.
Brod me iskrcava u centru, ja šetam još malo okolo i na kraju idem sjesti kpd jezerca koje sam jučer vidjela i baš mi se svidjelo, i popiti sok od naranče. Moram bike vratiti do 13h pa se vraćam u bungalowe i chillam u mreži za ljuljanje još sat, dva.
Shuttle me skuplja i za đabe vozi na autobusni kolodvor al ovaj bus je obični, nema izležavanja u njemu. Vozimo se kraj rižinih polja, ceste su im super, uglavnom ravne i bez rupa. U Rach Gia stižem navečer oko 8,9. Opet free shutlle do hostela Stay, di noćenje košta 5 eura, a hostel je bomba, novi, i ja sama u sobi. Bingo. Dečko na recepciji mi savjetuje da idem odmah kupiti kartu za trajekt Super Dong, jer je vikend i mogle bi ujutro biti rasprodane karate. Luka je blizu hostela, a i Rach Gia mi izgleda super, svi su ti gradići dosta civilizirani i moderni, ima i dosta zapadnjačkog utjecaja u izgledu kafića i hotela, nekak imam osjećaj da je sve podređeno turizmu, puno hotela, birtija, restorana...Očekivala sam ipak da su manje napredni, al bome sam se iznenadila.
Ulazim kod nekog tipa u agenciju kupiti kartu za trajekt taj ne zna beknut engleski, još ne zna ni upogonit prrvoditelj i još mu zazvoni mob i on priča par minuta. Ustajem sa stolca i odlazim dok mu nisam taj telefon ugurala u dupe neprofesionalno. Na kraju kartu kupujem kod neke curke za 7 ujutro, sjedam prvo popiti pivu da se poravnam od onog idiota, i pojesti nekaj na štandu. Jedem pho, finu juhicu i vraćam se u hostel širiti po sobi i kupaoni, i cijelom katu...ko zaraza.
Nema komentara:
Objavi komentar