Jutros bas nisam sretna jer me svrbi cijelo tijelo od uboda, dizem se rano i idem na kupanje. Srecom nema toga sto more ne izlijeci. Bacamo kupanjac i opet krece avantura...put do Tamatave. Vracamo se na mjesto gdje pristaje brod jer odtuda idu dalje puno bolji kombiji za 10000arija.
Imamo svoje sjedalo al klima opet tropska i sirom otvoreni prozori. U Tamatave smo oko 2 popodne, odmah nasli nekog tuk tukovca da nas vozi na kolodvor kod Cotisse buseva, to su opet najbolji kombiji mercedosovi s wifijem i navodno klimom( opet je bila tropska) i udobnim sjedalima koje nam je preporucio Ivan iz JARa a kostaju 24000arija.
Bilo je mjesta samo za onaj u 20.30h pa smo te karte uzele i ostavile ruksake i dalje s nasim tuk tukovcem u istrazivanje. Otfural nas je na Panganal canal. Voznju kanalom sam propustila kad smo odustale od Palmariuma, a to mi je bas bila zelja. Sad pocinje show, pregovaranje s nekim lokalnim klincima da nas provozaju u piroqu kanalom, dogovorimo za 20000arija sat vremena voznje, kad se njih sest ukrca s nama jer smo im atrakcija. Zezale smo mi poslije njih da oni nama moraju platit kaj se voze s nama. Kanal su izgradili Francuzi za prijevoz robe i ima nekih 600km uz obalu, ovo je samo mali dio gdje smo se provozale i vise je bila zajebancija s mulcima nego voznja al sve je to dio avanture. Ljudi zive uz kanal, stoka pase, ekipa peca s obale.,.lijepo je vidjeti svakodnevni zivot kako se odvija uz kanal.
Morale smo mulce nagovorit da se vratimo jer bi se oni cijeli dan zajebavali s nama, i cerekali al mi smo jos htjele do plaze. Otfura nas tuk tukovac do olaze, i o da pocne natezanje s njim za pare, a tak je bil simpa do tad i onda je bubnul duplo vecu cifru od one za koju smo se dogovorile, sranje kaj im nikad nije dosta...al ovaj put nas nis ne jebe...uzmi ili ostavi...i okrenule smo se i otisle, ne da mi se vise s njima ciganit, samo veli da cu pozvat policiju pa cemo se lakse dogovorit.
Naravno da je uzeo lovu i otisao.
Plaza je koma...one africke plaze u gradovima gdje se lokalci skupljaju hrpa smeca, prljavo more al pravi muving. Birtije s plasricnim stolcima, ribari vuku mreze, promenada. Ta.an smo vidjele i u luci usidreni brod Mercyships.org. Malo glavinjamo, gledamo ulov, pozdravljamo skvadru i na kraju idemo u restoran kaj su nam jucer preporucili iz Hibiskusa skvadra La terasse. Restoran je pun bijelih smezuranih, trbusastih starkelja s mladim prekrasnim crnim komadima...sto bi rekla Slajka...to ti je ljubaf...
Nisam neki moralista al nekak se nikak ne mrem na taj prizor priviknut. Klopa je ok, al jeli smo i bolje, neki file od ribice i desert. Pocela je pljustat kisa, pa smo se vratile tuk tukom na Cotisse kolodvor, koji je suoer...ima wc, tus, klopu, tv...milina. Busom smo se vozile nekih 7 i pol sati i stigle u Antananarivo oko pol 4. Cijelim putem je pljustala kisa, a ja sam uglavnom spavala.
Tamatave
12.1. Antananarivo
Kad sam se zbudila kombi je bio parkiran i ekipa je spavala u njemu, izasla sam van i skuzila da smo u Tani i oni icito puste ljude da budu u kombiju dok se ne razdani sto je meni skroz odgovaralo, drijemat jos malo u busicu, ostavit stvari kod njih na kolodvoru i otici malo istrazivat grad, al je Slajka zapilila da ona hoce sobu, a meni se nije ostajalo samoj pa smo uzele taxi do nekog hotela Rebelais nomades ili tak nesto i tu uzele sobu. Ja sam odspavala jos dve vure, pojela ananas kaj smo ponijele i pecivo, sfriskala se i u akciju. Prvo sam bacila pogled s krova hotela. Tocno ispred hotela je trznica, zapravo u Tani je svaka veca ulica ujedno i trznica, prodaju sve i svasta; kinesku tehnikaliji, rabljenu odjecu, obucu, zacine, ljekovito bilje, porno filmove, kokosi i patke, sve na jednom mjestu. Uvijek su mi fetis na putu trznice, tako i ovdje...sve vrvi zivotom, muzika svira, svi minglaju. Spustam se u žižu i odmah .e uoozoravaju da spremim mob da mi netko ne ukrade, a neka curka me fura na stand sa kavicom. Dolaze do mene uvaljuju mi svasta, kupukem vaniliju i zacine, setam trznicom i uzivam u africkom zivotu koji se odvija pored mene u punom jeku.
Vracam se po Slajku u hotel da odemo zajedno do centra, iako je u africkim gradovima jako tesko odrediti sto ke centar a i nije da ima puno za vidjeti. Gubsmo dosta vremena da Slajki naplate i izvrate eure i vec me lagano lovi nervoza. Napokon se pokrecemo i bauljamo jos malo po gradu, opet kraj hrpe svakojakih standova. Haklamo taxi i trosimo zadnje arijarije ili arije kak ih ja zovem iz milja na suvenire, i vozimo se do aerodroma duze od sat vremena kroz grad. Grad je smjesten na uzvisinama, tako da stalno idemo gore i dolje, nekako mi se ovi kvartovi na brdima cine ljepsi i pitomiji od centra, sarene cak ljepuskaste kucice a iza njih polja rize. Napokon stizemo na aerodrom, tu je naravno nered i krkljanac. Kuzimo da zapravo nije lako raditi s tim ljudima, nemaju bas neke radne navuke, totalno su neorganizirani i preopusteni, ponekad i lijeni. Simpaticno je to ovako u prolazu, al da moras s njima nekaj radit, krvav je to posao naucit ih uopce kaj je rad.
Kako bilo, uzivala sam u svakom djelicu moje nove africke avanture( osim onom s komarcima) i sigurna sam da cu se vratiti opet, privlaci me ta jednostavnost zivota, iskonske vrijednosti i ljepote, koje unatoc nekim negativnim stvarima koje su uglavnom donijeli bijelci nisu nestale i zapravo me vrate nekad u onaj easy, slow mode zivota, skrenu mi nekad pogled u samu sebe i zivot oko mene neopterecen toliko materijalnim vrijednostima, zivot radi zivota, a ne radi imanja.
